Nemanja je bio dovoljno pametan da zna kada otpor nema smisla.
Pustio ih je da ga odvedu.
Šta je mislio dok su mu vezivali ruke, dok su ga vodili kroz oblast kojom je sam upravljao, kroz sela čiji su mu ljudi gledali u leđa — to ne znamo. Kasniji pisci ispuniće tu prazninu molitvama i viđenjima. Ali pre molitve i pre viđenja bio je čovek koji je razumeo da je izgubio prvu rundu.
Pitanje je bilo hoće li biti i poslednja.
Kada su otvorili vrata tamnice, Nemanja nije znao da li po njega dolaze stražari ili dželati.
Kasniji pisci opisivali su njegove dane u zatočeništvu kroz prizmu čuda, molitve i božje pomoći. Iza tih slojeva ostaje jednostavna činjenica: čovek koji je do juče upravljao sopstvenim oblastima i gradio politički uticaj odjednom se našao u rukama ljudi koji su ga smatrali opasnošću.
Za vlastelina takvog položaja to je najčešće značilo kraj.
Mnogi nisu izlazili iz tamnica. Neki su završavali u manastirima, lišeni svake moći. Neki su ubijani daleko od očiju javnosti, kako bi protivnici izbegli otvoreni sukob. Nemanja je imao dovoljno razloga da veruje da bi i njega mogla zadesiti ista sudbina.
Njegova braća više nisu skrivala da ga doživljavaju kao pretnju.
Tihomir je i dalje bio veliki župan. Formalno gledano, njegova vlast nije bila ugrožena. Ali politika se nikada nije ravnala samo po titulama. Ugled, podrška vlastele i sposobnost da se okupe pravi ljudi često su vredeli više od položaja zapisanog u nekakvoj ispravi.
Upravo tu je ležao problem.
Nemanja je postajao previše uticajan. Njegove oblasti bile su bogate. Njegove zadužbine donosile su mu ugled. Njegovo ime počelo je da se pominje mnogo češće nego što je Tihomiru odgovaralo. U nekom trenutku braća su zaključila da je lakše ukloniti problem nego živeti s njim.
Danas je teško sa pouzdanošću rekonstruisati sve okolnosti koje su dovele do hapšenja. Izvori su oskudni, a oni koji postoje nastali su pošto je Nemanja već bio pobednik. Ali gotovo svi se slažu u jednom: odnosi među braćom bili su toliko narušeni da je otvoreni obračun bio samo pitanje vremena. Zatočeništvo je bio korak pre rata, ne rešenje.
Za čoveka njegovog položaja tamnica nije bila samo lična katastrofa. Bila je politička poruka. Svakom vlastelinu u Raškoj stavljeno je do znanja šta se događa onome ko dovede u pitanje poredak koji drži veliki župan.
Možda je Tihomir verovao da će time rešiti problem. Možda je računao da će Nemanjine pristalice odustati kada vide da je njihov čovek nemoćan. Možda je smatrao da će vreme učiniti svoje.
Ali politički sukobi retko nestaju zatvaranjem jednog čoveka. Ponekad tek tada postaju opasniji.
Dok je Nemanja bio iza zidina, njegovi protivnici kontrolisali su vlast. Ali nisu mogli da kontrolišu šta misle ljudi koji su godinama gradili veze s njim. Nisu mogli da spreče glasine. Nisu mogli da znaju ko je ostao veran zatvoreniku, a ko je promenio stranu samo prividno.
Vlast u Raškoj XII veka nije počivala na institucijama. Počivala je na ličnoj odanosti. A odanost nije nestajala onog trenutka kada bi neko završio u tamnici.
Mrtav čovek ne može da okuplja pristalice. Živ može. Posebno ako njegovi sledbenici veruju da mu je učinjena nepravda.
Kasniji biografi opisivali su Nemanjino zatočeništvo kao period iskušenja nakon kojeg je usledilo izbavljenje. Takav način pripovedanja bio je sasvim prirodan za pisce koji su pisali o čoveku koga je crkva proglasila svetiteljem. Njima nije bila važna samo politika. Želeli su da pokažu kako božanska volja deluje u životu čoveka.
Ono što je politički zanimljivije jeste pitanje kako je neko ko se našao u tako teškom položaju uspeo da se vrati.
Odgovor verovatno leži u mreži saveznika koju je godinama tkao.
Vlastela nikada nije bila jedinstvena. Dok je jedan deo podržavao Tihomira, drugi je u Nemanji video čoveka koji može da promeni odnos snaga. Neki su bili privučeni njegovom energijom. Drugi su jednostavno procenjivali gde leži njihova korist. Politička odanost u XII veku retko je bila stvar srca. Mnogo češće bila je stvar računice.
Kako god da je izgledao njegov izlazak iz zatočeništva, jedno je sigurno: Nemanja nije izašao kao čovek spreman na pomirenje.
Tamnica nije ugasila sukob. Učinila ga je ličnim.
Do tog trenutka radilo se o nadmetanju za uticaj. Posle zatočeništva radilo se o borbi za opstanak. Nemanja je sada znao da mu protivnici neće ostaviti prostor za miran politički život. Ako ostane pasivan, mogao je da očekuje novo hapšenje ili nešto gore.
Jedini put koji je ostajao vodio je ka vlasti.
To je potpuno promenilo prirodu sukoba. Više nije bilo dovoljno biti moćan velikaš. Trebalo je postati gospodar Raške.
Tihomir nije bio sam. Imao je braću, pristalice i legitimitet koji je dolazio s položajem. Iza postojećeg poretka stajali su i ljudi kojima nikakve promene nisu odgovarale. Svaka pobuna nosila je mogućnost potpunog poraza, gubitka svega — zemlje, slobode, možda i života.
Nemanja je to znao.
Ipak, događaji su već otišli predaleko da bi se vratili.
U godinama koje su sledile počelo je tiho okupljanje pristalica, sklapanje saveza i priprema za obračun koji više niko nije mogao da zaobiđe. Raška se polako delila na one koji su ostali uz velikog župana i one koji su verovali da budućnost pripada mlađem bratu.
Kada se dostigne ta tačka, rat postaje samo pitanje mesta i trenutka.
Braća više nisu mogla da vladaju zajedno. Neko je morao da izgubi. A u to vreme gubitak vlasti najčešće je značio i gubitak svega ostalog.
Dok je napuštao zatočeništvo, Nemanja verovatno nije znao kako će se sukob završiti. Nije mogao da zna da će njegovi potomci vladati Srbijom više od dva veka. Nije mogao da zna kakvo mesto će zauzeti u istoriji.
Ali jedno je znao.
Posle tamnice nije bilo povratka na staro.
Pred njim je ostao samo jedan put. Put ka otvorenom ratu s rođenom braćom.